Pad

Amerikanci jesen zovu „fall“ – pad.  Doista, riječ je to riječ koja opisuje suštinu jeseni jer pada lišće, padaju kruške, jabuke i dunje i tome slično, a i kiša kao da se ruši, strovaljuje, sunovraća. List koji pada istinski je doživljaj jeseni, toliko da ćemo, ako vidimo listi koji pada u proljeće ili ljeto pomisliti: „Zar je počela jesen?“ ili zimi: „Zar se jesen još drži?“.

Lokva na putu;

iz krošnje u nju kapnulo

žuto.

Katkad usamljeni list koji je pošao put tla proizvede šum koji zvuči kao korak nezvanog gosta. I premda znamo da je to samo list, mi ipak očima tražimo tog uljeza, tražimo remetitelja onog posebnog zagasitog jesenskog mira u šumi, vrtu ili perivoju.  Drugi put zastanemo da šušketanjem svojih koraka mi ne poremetimo glazbu lista koji se na putu do tla pozdravlja s društvom koje će prije ili kasnije za njim. Tok- tok – tok, razbudit će nas žir jer taj neće samo šušnuti kroz lišće, on će se odbijati od grane do grane dok jednako tako bučno i pun samopouzdanja ne padne na tlo.

Gljive su jesenske princeze tla, pred njima stanemo i klanjamo se, one miris vlage i truleži pretvaraju u nešto plemenito. Sve i da su mokre, sluzave i zamusane suhim travkama ili lišćem i unatoč tome što su možda ove na koje smo naišli smrtonosno otrovne (tko kaže da ih moramo jesti) mi smo očarani njihovom želju za životom i rastom; koliko hrabrošću jedinke da se izdigne upravo ovdje i upravo sada i rasplesanim skupinama koje kao da su plod neke čarolije.

Trnina, koju ja zovem brombulja, a doživljavam je kao divlju šljivu, onako niska, kvrgava i puna lišća daleko je od otmjenosti, ali upravo takva zaslužuje poštovanje. Ove godine kada je sve dobro rodilo i one su se obilno okitile tamnoplavim bobicama, u biti košticama škrto ovijen trpkim „mesom“.  Volim taj okus i razveselio sam se kad sam početkom jeseni uz šumski put kojim šećem ugledao pet – šest trnina punih plodova. I nakon svake kiše i vjetra očekivao sam da ih više neću pronaći, da su otpale, ali ne, otpalo je sve lišće,a one se još drže jednako čvrsto kao prvog dana i dapače,  svaki su put malčice sočnije i slađe. Drže se i kad postanu pljesnive  zadobiju boju koju zovemo bojom trule višnje, drže se i kad se posve osuše. Brombulje ne otpadaju! 

Od njih se može nešto naučiti.       

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *