Ukleti kanjon, četrdeset i prvi dio

Plivali su samo jednom rukom. Ostali su se već hvatali za korijenje i nisko granje na obali dok je njih rijeka još nosila. Napokon su toliko odmakli od slapa da se struja smirila i da su mogli  kao treba zaplivati prema obali.

            Iscrpljeni, zastali su ležeći potrbuške u plićaku da im se snaga povrati.

– Lupila me puška u padu po glavi – reče ona.

– Jako?

– Ne previše. Izgubili smo je. Namjeravala sam je vratiti tati kada se vratimo kući. Izgubila sam i naprtnjaču, sve sam izgubila!

            On je, ni sam ne znajući zašto, pogladi po dugoj, mokroj i slijepljenoj kosi: – Nije važno, važno je da smo čitavi.

– Sada govoriš kao moj djed!

            On se nasmije i obgrli je.

            Nasmijala se i ona stišćući se pod njegovom rukom.    

Šesnaesto poglavlje.

            Pitali su se što sada.

            To su pitanje glasno izgovorili Jubal, Nathan i Ninel. Više za sebe nego zato što su očekivali da bi im netko mogao odgovoriti. I nije. Najvažnije nakon izlaska na suho bilo je odmoriti se i osušiti.

            S vremena na vrijeme pogledavali su prema slapu u čijem je podnožju pršio oblak kapljica. Braxton pomisli kao su imali sreće što sada svi na okupu.

– Pogledajmo stvari s ljepše strane: prevalili smo puta koliko bi nam trebalo za cijeli jedan dan reče- Nathan, pa doda – Zapravo, noć.

– Ali, sada ćemo tu brzinu platiti jer ćemo ići sporije nego prije – reče Jubal, pa ga upita: -Što ćemo jesti? Kako ćemo hodati gladni?

– Pa, valjda u šumi ima nekih bobica.

– Nema bobica u kasno proljeće – reče Dulce – U našem selu tek počinju trešnje…

– Pa, valjda ima nekih trava i korijenja koje se mogu jesti – bio je uporan Nathan.

– A kako ćeš ih jesti, sirove?- upita ga Braxton.

– Mi smo od blata pravile posude – reče Salma – Mogle bi lako učiniti to opet.

– Treba nam vatra za to – reče Braxton – A dim će nas odati.

– Imamo li drukčije kakvih izgleda? – upita ga Jubal.

– Mogle bismo napraviti kakve zamke za zečeve, ali bez noža je i to teško. Osim toga, zamke znaju ostati prazne…

– Možda bolje da jednostavno pođemo naprijed. Kraj ovog ukletog mjesta ne može biti daleko- reče Nathan.       

– Lipsat ćeš već za nekoliko sati ako nešto ne pojedeš, shvati to! – reče mu Ninel.

            Njoj kao da je posebno išao na živce. On joj se zauzvrat iskrevelji ustima i očima; ona ga pokuša udariti dlanom po čelu, ali on izmakne.

– Štedite snagu, vas dvoje! – dobaci im Braxton – Jedno je sigurno, moramo se maknuti odavde.

– Sjetila sam se!- uzvikne Salma – Znam kako ćemo ići naprijed i u isto vrijeme naći hranu!

            Pričekala je trenutak-dva da se njihovi upitni pogledi učvrste, pa rekla: – Vidite ovaj šaš? U šašu ima žaba!

            I dok su Dulce i Ninel odobravale njenu zamisao, njih trojica su napravili gadljiva lica.

– Zašto ne? Mi smo ih lovile,a jednom smo pojele i zmiju bjeloušku- reče Salma.

– Istina, čuo sam da ljudi oko New Orleansa jedu žabe i da se smatra vrhunskom hranom- reče tada  Nathan.

– Okus im je sličan piletini – reče Ninel.

– A i ne treba nam nož da bismo ih rasparali i očistili, može se to i rukama – doda Dulce.

– Znači, idemo uz rijeku prema izlazu i putem mlatimo žabe. Čime? Otkinutim granama?

            Svi to potvrde klimanjem glavama.

– A kada ih skupimo dovoljno, zapalimo vatru i ispečemo ih – dovrši Braxton.

– I još jedna stvar: svatko dobije isti broj žaba bez obzira koliko ih umlatio – reče Jubal.

– Samo što nisu sve žabe jednake veličine – na to će Nathan.

– Dosta vas dvojica – prekine ih Braxton – Lomimo grane i pođimo naprijed!

            Pošli su uz šaš i doista, uskoro su čuli pljuskove – to su žabe pred njima skakale u rijeku. Samo, ako bježe i prije nego im se približe, kako će ih uloviti? Djevojke su im objasnile da treba ići tiho i da je najbolje da jedno razgrće šaš, a drugo udara po žabi koja bježi. Budući da su one u takvom lovu imale iskustva, oni su razgrtali, a one udarale. Podijelili su se: Braxton je služio Salmi, Jubal Dulce, a Nathan Ninel.

            Pronaći žabu, uspijevalo im je približno u svakom trećem pokušaju, a mlatnuti je u skoku, točnije poklopiti je tako tako da pljusak u vodu za nju bude smrtonosan svaki peti – šesti put. Ali hrpa beživotnih krakatih kesica je s vremenom rasla. Na neki su način počeli uživati u tom lovu na koji ih je natjerala nevolja.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *