Ukleti kanjon, trideset i šesti dio

– Taj Don Jose je, čini se, veći gad nego što smo mislili – reče Braxton smijući se.

            Djevojkama nije bilo do smijeha. 

– Obeščastio je svaku ljepšu djevojku iz našega sela – reče Dulce – Bacio je oko i na nas, a mi smo odlučile da ćemo radije umrijeti nego živjeti obeščašćeno.

– Ali, zar se niste bojale ukletog kanjona? – upita je Jubal.

            Djevojka kao da se bojala odgovora.

            Salma nije, rekla je. – Jedna stara žena koja se razumije u vradžbine kazala nam je da zle sile štite hrabre i da će nam ovdje biti dobro.

– Ali, ipak smo se svake večeri molile Bogu i Djevici Mariji – doda Ninel.

– A vi ? – upita tada Dulce – Vi se niste bojali kanjona? I zašto tri gringosa uopće putuju kroz njega?

            Braxton uzdahne, pa im, uz dodatna Jubalova i Nathanova objašnjenja, sve ispriča. Ništa nije krio. Slušale su ih s divljenjem, kao da im pripovijedaju najljepšu poriču koju su ikada čule. 

– A što ćete vi sada? – upita ih Jubal – Možete s nama do kraja kanjona, a onda? Vratit ćete se?

– Nećemo! – vikne Salma.

            I ostale dvije su izgledale jednako odlučno.

– Dosta nam je života u vlažnoj pećini i hranjenja bobicama i korijenjem – reče Ninel.

– A medvjedina? – upita Nathan.

              Ona odmahne rukom: – Ako se nešto uhvati!

– A nemate više ni streljiva za tu staru pušku, je l’ tako? – upita Braxton.

– Ukrala sam je ocu – reče Salma.

– Ukrala? Nije ti je sam dao?

            Odmahnula je glavom: – Očevi nisu znali da odlazimo, samo majke.

– Ali, što ćete i kamo ćete poći kada izađete iz kanjona? – ponovo će Jubal.

            Djevojke se pogledaju, pa sve kao jedna slegnu ramenima.

– Vi ćete nas odvesti negdje – reče Dulce.

– Mi idemo do samostana Santo Pablo,  a odatle do Rija grande, pa natrag u Države – reče Braxton.

– Onda ćemo s vama do samostana – reče Salma – Tražit ćemo od redovnika da nas sklone u neki ženski samostan.

– Tako je! – uzvikne Ninel – Možda se i zaredimo!

– To bi bilo divno! – oduševi se Dulce.

            Braxton se upita zašto mu se zamisao o zaređenju ovih djevojaka ne sviđa.

– Od sada ćemo morati biti izuzetno tihi i oprezni. I trebat će nam sreće. Kao u pokeru – reče Jubal.

– A tko kaže da će nas itko više proganjati? – upita ga Nathan.

            Jubal ga pogleda u čudu.

            On objasni: – Indijance su sprašili vojnici, vojnike je sprašio Kirby, a time si je na vrat navukao cijelu meksičku vojsku i bolje mu je da što prije bježi preko Rija Grande!

– Ne znaš ti Kirbya! – odmahne rukom Braxton, ali odmah potom doda: – Mada ima nečega u tvom razmišljanju. Nije sam, neće ga ljudi dovijeka slijediti, a i Indijanci bi trebali biti zabrinuti zašto su se duhovi naljutili, pa im je vrač dobio metak u čelo. S druge strane, de la Concha je, ako i on nije dobio metak u čelo,, našao što je tražio – opljačkano zlato. Nema dvojbe da će se uspeti na brdo i odnijeti ga vlastima.

– Mogli bismo se i mi jednostavno uspeti uz ovu stranu i izaći iz kanjona – reče Jubal.

– A što ako nas gore čeka vojska? – upita Braxton.

– A što ako nas vojska dočeka na izlazu iz kanjona? – odgovori on protupitanjem.

– Na izlazu iz kanjona trebao bi nas čekati Camacho – reče Nathan – Da nas pobije i preuzme zlato.

            Pogledali su se međusobno – kakva zbrka!

– Mislim da moramo nastaviti onako kako nam je providnost ukazala: uz rijeku i do samostana – reče Ninel. 

            Zvučalo je najjednostavnije i zato se svima svidjelo.

– Uz jedan uvjet – reče Braxton –  Ići ćemo noću, a danju se skrivati. Jer ako netko od onih nije odustao i ako nas ugleda, što možemo s jednom puškom?

– Sporo ćemo napredovati – prigovori Jubal.

– Djevojke znaju kao se ide noću – reče Braxton, pa upita sve tri: – Je l’ tako da znate? 

– Znamo! A noću se o svakom šumu najprije pomisli na neku životinju – reče Salma.

– I nećemo paliti vatru da nas dim ne oda- reče Ninel.

– Uz još jedan uvjet – reče tada Nathan.

            Pričeka da vidi zanima li ih što misli, pa reče: – Od sada nećemo čekati da budemo napadnuti, odsad ćemo mi napadat!.

– Kako to misliš? – upita ga Braxton.

– Ne smijemo dopustiti da nas primijete, nego moramo mi primijetiti njih. Prišuljat ćemo se noću i rastjerati im konje! To je naša prednost, znamo se kretati noću.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *