Ukleti kanjon, šesnaesti dio

Nathan pogleda. I ostane tupo zuriti.

            Jubal nije imao pojma što se događa, samo je pogledom tražio ribu držeći koplje okomito i spremno za ubod.

-Vepar, zar si slijep?! – vikne Braxton Nathanu šaptom – Uzmi pušku!

            Vepar se pomakne i Nathan ga tada ugleda. Oprezno odloži koplje i posegne za puškom na svom konju. Vepar, tako okrutno pametan, udari u bijeg!

            Čistina se s druge strane prostirala znato uže, šuma se dizala kudikamo bliže.

            Nathan je ciljao i ciljao i već su se počeli pitati što zaboga čeka, kad napokon odapne. Hitac se razlegne, a vepar promjeni smjer.  Živ i zdrav.

            Nathanov drugi hitac sustigli su, a treći i prestigli Brextonovi i Jubalovi hici. Vepar se stopi s raslinjem.

– Čini mi se da sam ga pogodio! – uzvikne Jubal.

            Uzjahali su konje i natjerali ih u rijeku. Njištali su, nije im se svidjelo. Ipak, u usporedbi s Rio grande, ovo je bila dječja igra; jedva da su smočili trbuhe.

            Doista, na mjesto na kojemu je vepar zamakao u šumu ugledali su krvlju poškropljeno lišće. I to, kako je naglasio Jubal, dobro poškropljeno.

– On ne može daleko pobjeći, a svuda za sobom ostavlja krv, treba ga samo slijediti – rekao je.

– Lovio si?- upita ga Braxton.

– Probao sam nekoliko  puta. Dva zeca bila su mi najveći ulov. A ti?

– Lovio sam s ocem. Zečevi i rakuni. Otac me pustio da naciljam jelena, ali ja sam od uzbuđenja promašio.

            Pogledali su upitno Nathana.

– Ja? Lovili smo u rendžerima, kako da ne?! Jednom sam ranio jelena, pa smo ga ovako slijedili.

– I našli ste ga? – upita Jubal.

– Jesmo, ali puma je bila brža, već ga je bila načela kada smo našli na nju. Privukla ju je krv.

– Pa ste upucali pumu? – upita Braxton.

– Nismo. Puma nije dobra za jelo – reče on, pa se s njima nasmije.

            Sjahavši s konja stali su slijediti krvavi trag. Vodio je uzvodno, ali dublje u šumu, prema obroncima kanjona.

            Vepar je doista obilno krvario: kapljice krvi nalazili su po lišću,  koliko onom zelenom na granama, toliko i onom smeđem po tlu. Nalazili su na svakih jard – dva razmaka. Išli su oprezno držeći puške ispred sebe s napola podignutim cijevima. Trebalo ih je samo prisloniti na rame ako negdje ugledaju lovinu ili ako ona iznenada navali na njih jer, napomenuo je Braxton, zvijer je ranjena i zato može poželjeti da još nekoga povede za sobom u pakao. U tim trenucima nijedna ptica nije pjevala, niti je i najslabašniji ćuh pomicao lišće; čuli su se samo koraci kroz travu i nisko granje; koraci njihovi i konjski.

            Kadli začuju još nešto! Slabašno, u daljini. Stali su. Tko će prvi progovoriti?

– Kao njištanje konja – reče Nathan šaptom.

– Da, ali iza nas i s druge strane rijeke – nadoveže se Jubal.

– Tiše! – šapne Braxton napeto osluškujući.

            Uzalud.

– Da nisu cure imale još kakve konje negdje?- razbije tišinu nakon nekog vremena.

– Ondje gdje su nastanjene? Moguće – reče Jubal, pa doda – Osim ako nije kakvo krdo divljih konja.

– Ili je još netko ušao u kanjon – reče Nathan.

            Na to ntiko ništa nije rekao, pa se nadovezao sam: – Uostalom, tko kaže da je to bio konj?

– U pravu si – reče Braxton –  Mogla je to biti neka druga životinja     

– Idemo dalje – tada će Jubal i oni ga poslušaju.

            Još je neko vrijeme potraga činila jalovom i uzaludnom, a onda naiđu na obilnu lokvu tamnocrvene krvi pored papcima utrtog lišća.

– Ovdje je pao jer je iznemogao – reče Jubal šaptom – Ali, potom je  nastavio.

– Neće taj još dugo – reče Nathan.

            Nastavili su tragovima. Nisu očekivali da će pred sobom začuti skvičanje, a upravo to se  desilo. Nije skvičalo daleko i nije potrajalo.

– Zvučalo je kao zadnji trzaji – reče Jubal.

– Ako je tako, onda ćemo ga uskoro ugledati – reče Braxton.

            Naišli su na novu lokvu krvi i oko nje puno više utrtog lišća i polomljenih grančica. Odatle je dalje tlom vodila skoro neprekinuta, što deblja, što uža, krvava crta.

– On mora biti tu negdje ispred nas! – reče Jubal – Izvukao je posljednje sile iz sebe!

            Požurili su po tragu očekujući da će ga ubrzo ugledati, možda već iza onog drveta tamo. Ali, trag se uporno produžavao. I umjesto lovine, kroz grane i debla nazru neku vodenu plohu.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *