Leteći zec


Događa se to kad dan tako okraća da šetnja poprimi slast junaštva, povlačenja u posljednji čas, kad smo već u kontaktu s pipcima noći.

Šuma je sama tišina, čini se da se u njoj mjesecima neće ništa pomaknuti sve dok proljeće ne najave ptice uznemirene parenjem  kad li –

lepet;

u sumrak uzlijeće

komad šumskog tla!

Katkada ugledamo ta krila, možda uspijemo uočiti i trbuh, ali cijelu pticu nikada ne obuhvatimo pogledom; a zasigurno nećemo vidjeti ono po čemu je posebna, a to je njen dugačak i ravan kljun.  Jedini je način da razgledamo to biće koje uzlijeće je uloviti ga.  

Potpuno je jasno zašto postoje lovci koji love samo šljuke – tako se dobro skriva i tako brzo bježi da je izazov neodoljiv.

Postoji puno sličnosti između šljuke i zeca: oboje se skrivaju na tlu savršeno prilagođeni bojom – zec krznom, a šljuka perjem; zec poskoči i strelovito udari u trk, šljuka odskoči i munjevito uzleti; zekonja je simpatičan zbog dugačkih ušiju, šljuku dražesnom čini njezina kljunčina. Zato je u mom kraju nazivaju kljunačom.

Samo što me zec iznenadio u svakom godišnjem dobu, a šljuka samo u tim posebnim danima kad se na šumskom tlu među drvećem nataloži čista jesen.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *