Mrtva sezona, dvadeset i prvi dio

– Tko bi rekao da može nas ovako okovati, a? – reče Šturmbanfirer krećući i u isti mah podižući staklo do Mirana.

– Najavili su zatopljenje za sutra – reče on.

– A, jel? Bljuzgavicu još najviše mrzim!

– Neće ni onda dugo potrajati – reče Miran.

            Činilo se da je rekao nešto debelo pogrešno jer je Šturbanfirer zašutio, a ozbiljniji ionako nije mogao izgledati.  Radio nije bio uključen, zvuk motor i drobljenja leda pod kotačima koji bi mu se gdjekad pridružio bilo sve što se čulo dok nisu stigli do krčme. Pred njom su se parkirali između dva auta. 

            Izašli  su ne govoreći ništa. Miran je k tome pazio da ne pogleda Džafera jer se pribojavao da bi Šturmbanfirer mogao opaziti to i protumačiti kao pokušaj nekakvog dogovaranja. Onda bi ih još više gnjavio. Jer, nije bilo dvojbe da će ih gnjaviti.

            Unutra su dva po dva gosta marendala. Točnije, za jednim je stolom bilo gotovo, trebalo je samo odnijeti zamazane tanjure. Ona druga dvojica jedan nasuprot drugome nisu marila tko ulazi, ali oni prvi, koji su siti zvjerali očima okolo spustili su poglede u prazne tanjure shvativši tko je onaj u crnom kaputu do gležnjeva. 

            Šturmbafirer pozdravi samo konobaricu za šankom, djevojku vrlo skrbnog izgleda za svoje godine. Ona se nije čudila što ga vidi i što za njim idu još dvojica. Poveo ih je za najudaljeniji stol u kutu. Dok su prolazili pored zauzetih stolova Miran uhvati dva – tri krišom upućena pogleda. Činila su se samilosnima.

– Evo, dečki, raskomotite se! – reče Šturbanfirer skidajući kaput.

            Povješali su na vješalice što su trebali i sjeli. Policajac, koji je ispod kaputa nosio crno odijelo, pa je podsjećao na svećenika, smjestio na stolicu do zida, a oni njemu sa strane.  Metnuvši podlaktice na stol, on pogleda jednog, pa drugog i  onda se osmjehne. Miranov odgovor nije otišao dalje od  ljubaznog pogleda, a Dažfer je zadržao svoju tupu ozbiljnost.

– Čujem da vodite neku svoju istragu o smrti osobe koju ste pronašli na plaži. Pa, kako ide?

            Miran nije znao što bi odgovorio. Džafer nije ni pokušavao, prepuštao je to njemu.

– Ne, ne, sve je u redu! – reče Šturmbanfirer opet službeno ozbiljan – Niste napravili nikakav prekršaj. Nije uobičajeno da građani vode istragu o nečijoj smrti, ali, Bože dragi, zašto ne?! Dapače, mi si možemo međusobno pomoći. Vi ste obvezatni policiji dojaviti ako nešto doznate, a i policija ima, što bi se reklo, prostora da vam nešto došapne ako postoje izgledi da joj to bude od koristi. Zato smo sada ovdje.

            Miran je i dalje izbjegavao Džaferov pogled. Pouzdao se u njihovo međusobno poznavanje i pretpostavljao da misle isto: jel’ nas to ovaj navlači? Ali, zašto bi? Zbog toga štoi tu i tamo pripale? Promatrano iz kuta golih interesa, ono što je rekao bilo je točno – mogao im je dati status doušnika ili nečeg  sličnog. A potencijalni sumnjivac, to je svatko. Suradnja koju im je nudio bila je zapravo najbolji način da otklone potencijalnu sumnju.

            Dolazak konobarice pružio mu je predah. Šturmbanfirer je naručio malo pivo; ništa  nije izgledalo prikladnije nego da i oni učine isto. Te su njihove narudžbe nedvojbeno došle kao potvrda onoga što je konobarica s velikom sigurnošću pretpostavljala jer je hitro otišla. Predah  je bio kratkog vijeka.

            Šturmbanfirer je gledao kao netko tko je nestrpljiv i tko ne bi volio biti razočaran, pa Miran počne: – Pa, eto, mi … – i u tom trenutku upadne Džafer: – Raspitali smo kod narkomana.

– Aha! – uzvikne Šturmbanfirer s razumijevanjem.

– I jedan nam je ispričao nešto što mu ja ne vjerujem, ali on misli da je to zanimljivo –  doda Džafer pokazujući glavom na Mirana.

– Da? – Šturmbanfirer okrene glavu prema njemu.

– Da, on je vidio Lina na parkiralištu ispred onih novih, još neprodanih apartmana.  Bila je noć, Badnjak. Kaže, Lino se odnekud stvorio i počeo pišati u maslinu.

– Ma, je li?!

– Tako on kaže!

– Koji je taj?

– Zovu ga Junky, ime mu je Petar Pavao, a prezime ne znam.

– A što je on radio na parkiralištu?

– Vrebao je priliku provaliti u stan dvoje starijih Austrijanaca dok su oni na misi.  Kad je ugledao Lina, odustao je.                         

– Hm – zamisli se policajac na čas kao da pretražuje neku svoju unutarnju arhivu.

– A ima još nešto što smo jučer saznali upravo ovdje  – reče Džafer.

– Što? – Šturmbanfirer nije bio sklon dramskoj napetosti.

– Ali, to se ne tiče Lina, nego nestalog Vllasija.

– Svejedno, što?

– Vidjeli su ga u Pragu s onom Lorenom – reče Miran.

– Tko ga je vidio?

– Siniša galeb. Kako je njegovo prezime? – upita Miran Džafera.

– Horvat – odgovori on.

– A što je on radio u Pragu?

– Boravio je kod cure. Nekoliko mjeseci. Vidio ih je u nekom pabu u starom gradu, kaže da su mu izgledali zaljubljeno -objasni Miran.

– Kad ih je vidio?

– Početkom desetog.

– A što ste vi jučer radili ovdje po onoj mećavi umjesto da kao sav normalan svijet budete u toplom?

            To ih je pitanje zateklo.

– Jednostavno, bili smo Linu na sprovodu, pa smo uskočili ovamo da se malo ugrijemo – reče Miran.

– Siniša je isto bio na sprovodu?

– Ne, on je već bio ovdje na šanku, razgovarao je s gazdaricom.

– A, jel? Svašta!

            Stizao je pladanj s tri piva, pa su prekinuli i nagnuli se jače naslone stolica.

– Izvolite! – konobarica posluži piće vrlo profesionalno.

– Da ja odmah platim! – rekao je Šturmbanfirer ustajući da bi iz kaputa izvadio novčanik.           Dao joj je točno.

– Hvala! – reče ona i ode.

– Molim – policajac sjedne natrag, pa se lati natakanja piva u čašu.

            Oni također.

            Dok se pjena slijegala, Šturmbanfirer uhvati laganu čašu i podbočivši se drugom rukom reče: – Čujte, dečki, to da je Lorena bila u vezi s Vllasijem, to znamo. Zvali smo je na razgovor. Kaže da su se u jedanaestom žestoko posvađali i prekinuli i da nakon toga nije imala nikakvih kontakata s njim. Ispis njenih telefonskih razgovora je to potvrdio. E, ali malo smo se  raspitali o toj gospodični Loreni i našli smo nešto jako, jako zanimljivo!

            Sada je on napravio psihološku pauzu. Oni su čekali nalakćeni prekopljenih podlaktica.  On se osmjehne, pa ispije čašu do pola.

            I oni su popili iz svojih.       

– E, – reče hrapavim glasom – Dobra piva!

            Pričekao je da ga užitak prođe, a sve je to uzimalo vremena.

– Lorena je viđena u društvu s Linom! – reče napokon.

– Znamo, ja sam je vidio – reče Miran.

– Gdje?!

– Na danima piva. To je bilo nakon Praga!

– I što je radila s njim?

– Razgovarale su. Mislim, ona i njena prijateljica. Ma, vukle su ga za nos i smijale mu se u lice.

– Zanimljivo. Da, kada svi vide kao da nitko nije vidio! Ali, htio sam vam  reći da su ih vidjeli i u kafiću preko puta škole, u onom u kojem zalaze nastavnici.

– Time Break? – priupita Džafer- Tako se ono zove?

– Tako je! – potvrdi Šturmbanfirer: – Sjedili su unutra i, kako konobarica kaže, činilo se kao da su par.

– Što bi to značilo? Da su se držali za ruke? – upita Miran, a Džaferu je to iz nekog razloga bilo smiješno, pa se nasmijao.

– Ne, ali veli da su tiho razgovarali o nečemu ozbiljnom i s puno međusobnog razumijevanja. Valjda se cura kuži u to, gleda te sapunice i te stvari.

– To sigurno – reče Džafer, pa ponovo posegne za čašom.

– Ali, što bi to značilo, da je Lorena pala na Lina? – upita Miran.

– A ti misliš da žene padaju samo na sirovine od sto kila na više? – s podsmjehom ga upita Šturmbanfirer, pa i on posegne za čašom.

            I Miran posegne za svojom, ali, prije nego što je iz nje povukao: – Onakav tip žene, da. Ili moraš imati love!

            U sebi je mislio i “ili biti gad poput tebe”.

– Onakav tip žene se zasitio i nabildanih, istetoviranih svinja i trbušastih lovatora koji zubalo odlažu u čašu. Možda joj je palo na pamet da isproba jednog intelektualca – reče Džafer spuštajući čašu na stol.

 – Da – potvrdi Šturmanfirer vraćaju svoju – Ima i onih koje se,  pored mišića, pale i na pamet. Evo, na primjer moja supruga!

            Miran je prekinuo ispijanje i oprezno pogledao najprije Džafera, pa Šturmbanfirera; Džafer je učinio isto. Šturmbnafirer se blago nasmije svojoj šali i oni učine isto.

– Svaka čast, takve su rijetke – reče Miran, pa doda: – Ali, čini se da je Loreni dosta inteligencije jer je sada s Ljermom.

– A on je glup? – upita Šturmbanfirer.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *