Dobrodošao na Divlji zapad, dvadeset i deveti dio

Počeo je shvaćati ljepotu Divljeg zapada o kojemu je slušao tako zanimljive priče da se odvažio otići i vidjeti to svojim očima. Začas upadneš u nevolje, ali ako si dovoljno vješt i uz malo sreće, sve to biva poništeno i čovjek može ponovo slobodno jahati nepreglednom prerijom. Na taj zaborav u hodu života i računaju svi oni kocakari, varalice i banditi. Istina, neki pretjeraju, pa postane isplativo potražiti i upucati ih.

            Samo, morao je paziti da ništa od toga ne kaže Katty jer ta bi to pokušala unovčiti! U putovanju dugom sedam dana došao je trenutak i kada je pokušala saznati nešto više o njemu.

– Prilično si mučaljiv tip, to je nešto sumnjivo! – ustvrdila je.

– A što ja znam o ženi koju vodim u Wichitu?! Da nije pametno imati je iza leđa?!

            Bilo joj je na neki način milo čuti to. Ispričala mu je da je farmerova kći ih Oklahome koja je pobjegala s nekim kockarom koji je potražio skonište na njihovoj farmi pred nevremenom, a njen mu ga je otac pružio. Potucala se s njim po gradovima i gradićima Zapada, a on ju je prodavao. Pristajala je na to njemu za ljubav, a onda joj je puklo pred očima, pa je pobjegla od njega s nekim starim  bankarom, svojim klijentom. On joj je obećavao da će je oženiti, ali je u Kansas Cityu umro od srčanog udara. Poradovala se da će joj pripasti novac kojega je imao sa sobom, ali pokazalo se da on nije nikakv bankar, nego običan bankarski službenik koji je zamračio neki novac i s njim se provodio po Zapadu glumeći bogataša te da ono dolara što mu je bilo preostalo mora otići na pokrivanje dugova, mada  je taj iznos bio tek trunka koja će biti bačena u rupetinu što nikada neće biti zatrpana. Potom je prešla preko nekih pojedinosti i rekla da je u Mc Phersonu zaglavila bez novaca, pa se zaposlila u pansionu.

– Bilo mi je na neki način dobro, ali dosadno. U Wichiti mi je bilo lijepo, zato se želim vratiti.

            On je jahao, a ona je vozila kola krijumčara. Tražila je od Terry da joj ih pokloni jer je pomogla vojsci, a on se smijući složio s tim. Dobro su im došla, nisu morali spavati pod vedrim nebom. A spavali su prilično odvojeni jedno od drugoga.

            Kuhala mu je i oprala mu je rublje na potoku uz kojega su zastali. U tim je poslovima izgledala vrijedna i vješta žena, pa je u jednom trenutku pomislio da je šteta što je postala to što jest. Razveselio ju je kada ustijelio jarebicu i zeca, nakon čega su napravili gozbe u kojima su se oboje razdragano smijali. Ali, ne previše, oboje su znali kada treba prestati. U tom putovanju prerijom našlo se trenutaka kada su se čuo samo topt kopita i škripanje kotača, a  opet su bili dvoje, ne dva pojedinca. Jahač i vozačica kola koji odmiču u nepregledno zelenilo trave nad kojim raširenih krila klikće orao. 

            U Wichitu su ušli ranim jutrom, dok su se konji još uprezali, a radnje otvarale da bi dočekali izlazak sunca. Tu noć nisu spavali jer je ona u sumrak prepoznala brežuljke i oskudno drveće po njima i uzviknula da su blizu cilja.

– Ako požurimo, sigurna sam da smo ujutro u Whichiti!

            Noć je bila vedra, a Mjesec zamalo pun, pa je jedini problem bio kako se othrvati snu.   Uspjeli su i u grad su ušli neispavani, ali zadovoljni.

            Čudili su  im se i u konjušnici i u hotelu jer su došli kada su svi drugi odlazili.  Doručkovali su, ali nisu pili kavu.

– Ovdje ni jaja ni slanina ne prijaju kao u vani. Prerijski zrak je poseban začin – rekao je smazavši svoje.

– Što ti sada namjeravaš? – pitala je.

– A što namjeravaš ti?

– Prodat ću kola, unajmiti sobu i započeti biznis.

– To sam mogao i misliti!

– Trebat će mi zaštitnik, ima hulja koje odu a da ne plate. Što kažeš?

            Nije očekivao takvu ponudu. A trebao je!

– Imaš pola od moje zarade.

            Da, ovo je bio Divlji zapad, ali …

– Mislim da ću ipak potražiti neki drugi posao – rekao je oprezno.

– U tom slučaju ti želim puno sreće, Johne Johnstone! Hvala, bio si prijatan suputnik – rekla je i  onako masnih ustiju ustala od stola, pa se uputila stepeništem u svoju sobu.

            U neku ruku bilo mu je krivo što odlazi netko na čije društvo navikao, ali ubrzo je sam sebe podsjetio na to s kim je imao posla.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *